Da biste vidjeli cio sadržaj foruma postanite član - registrujte se! If you would like to view all contents in forum - click to Register

Latest topics

» Hamajlije, talismani, amuleti ...
Yesterday at 2:46 pm by Tana

» Pogubna moć urokljivih očiju
Mon Dec 10, 2018 10:37 am by Tana

» Magijom protiv neprijatelja
Fri Dec 07, 2018 7:58 pm by Anzotika

» Kako se osloboditi nečije kletve ili proklestva
Wed Dec 05, 2018 9:54 pm by Feodora

» Tamo gdje su igrali kolo vile i vilenjaci
Mon Dec 03, 2018 11:04 am by Admin

» Indijanski šamanizam
Sun Dec 02, 2018 4:20 pm by Aradia

» Kako kađenjem eliminisati zlo
Fri Nov 30, 2018 3:10 pm by Witch

» Balkanska tradicija bajanja
Thu Nov 29, 2018 3:17 pm by Admin

» Wiccan Spell a Night: Wolf Moon
Tue Nov 20, 2018 2:17 pm by Admin

Statistika

Ukupan broj komentara naših članova je 3274 in 631 subjects

Registrovani članovi 127

Najnoviji član foruma Evaa


    demon Kolera

    Share
    avatar
    Tana
    Šegrt

    Broj komentara : 198
    Join date : 2015-06-30
    Mjesto : Ilirikum

    demon Kolera

    Komentar by Tana on Tue Jun 30, 2015 2:45 pm

    Pripovijedala mi jedna nena iz Nevesinja, kako je ona svojim rođenim očima vidjela koleru. Bilo joj preko osamdeset godina, pa je ne htjedoh pobijati, nego je zamolih, da mi pripovijedi, kako je to bilo. Ona se nakašlja dvaput, pa poče:

    -"Beli (zaista) ja mislim, da ima od tada pedeset godina, ako nema više, kako je to bilo. U jednoj sobi ležasmo: ja, moj brat Arif i sestra mi Vasfija. Čojk mi bijaše otišao u selo, da dotjera garonju, da ga zakoljemo u pastrmu. Svi spavahu k'o zaklani, a meni se ne da san na oči, pa ne da.

    Kad ono pol noći, zazveketaše nekakvi sindžiri (lanci), stade huka arabe (kola), psi se uzbuniše, ...laju, laju, aman jarabi, gore neg' na vuka.

    Ja ne budem lijena, te ustanem i pogledam kroz pendžer, kad imam baš što vidjeti! Pred našom kućom stoji araba bez konja i u njoj sjede dvije žene, obučene pod našku (kao Bošnjakinje) i svaka drži u ruci po jedan šćapić.

    U jedne bijaše šćapić bijel, kao da je oguljen, a u druge crn. Čula sam od svoje rahmetli matere: koga udari ona, što nosi bijel šćap, da će se poboljeti, ali će opet izdraviti, ali koga udari, što crni šćap drži, oneme, grdna rano, ne ima lijeka.

    Kako izađoše iz kola, ja više ne vidjeh ni njih, ni kola, ni ništa, kao da nije ništa ni bilo, ali paščad - aman jarabi - nikad ne patišu, već sve više i više laju.

    U to se probudi moj brat Arif, pomoli glavu kroz penđer i stade vikati pse.Zaludu sam ga molila, kumila, zaludu zaklinjala, da ne pika pse, jere se more ljuto kajati.

    Pa baš tako i bi.Ne prođe ni dva sahata, stade - džul vam na obrazu (s oproštenjem) - bljuvati, nokti mu pocrniše, pa sjutra ne dočeka ni podne.

    Ah kako ćeš dočekati - rano moja Arife, - kad te crna dohvatila šćapom!"

    To rekav, obali prste, otare ih o zid i reče: "Spomenula te, ne zavratila se!"

      Danas je Sun Dec 16, 2018 11:07 am